Bogdan Stevanović Blogdan : Primirje u ratu sa riječima

Zovem se Bogdan Stevanović. Poslodavci kažu da imam premalo godina da bi me smatrali dovoljno iskusnim, a roditelji da imam previše godina da bih još uvijek, sa fakultetskom diplomom, bio na njihovoj grbači. U takvom svijetu, dok čekam da omatorim da bi me neko shvatio ozbiljno, radim posao koji nema nikakve veze sa mojom strukom. Ne živim više u Beogradu, ali on još uvijek živi u meni.

Ovim riječima započinje svoj blog Bogdan Stevanović, poznatiji kao Blogdan. Već deset godina dijeli sa nama svoja najintimnija zapažanja, razmišljanja, priče koje su na granici čiste fikcije i zbilje. Omiljen je među ženama, a sve je čitaniji i kod pripadnika jačeg spola. No, on ne pise elf help knjige, on piše teme koje su odgovori za kojima svako od nas traga, upućujući nas pritom da pažljivo razmislimo kako gledamo svijet unutar nas i svijet oko nas.

Čitajući tvoje tekstove, blogove, naišla sam na rečenicu, „U primirju sam u ratu sa riječima.“ Šta to znači?

B: Smatram da generalno pisanje u bilo kom smislu ne može da nastane iz mirnodopskih odnosa; ni u tebi samom ni u tvom odnosu sa svetom. Uvek nastaje u tom nekom nerazumevanju, u toj nekoj želji da kažeš nekim ljudima neke stvari za koje misliš da ne znaju. Isto tako kad te reči krenu da naviru, i ne znaš šta ćeš s njim, vrlo često se neki put od njih braniš, neki put njih napadaš i onda to stvarno jeste jedno kreativno ratno stanje.

Kad pišeš, pišeš jako osjećajno a opet čvrstom rukom, jako si savjetodavan. Ne bih rekla self help ali na granici toga, a opet je to upakovano u jedan poetični okvir. Imam osjećaj da se žene više nalaze u tvojim tekstovima. Koji odgovor dobijaš, da li više žene ili muškarci čitaju tvoje tekstove i kad sam već spomenula žene, koji je feed back koji dobijaš od žena?

B: Rekao bih da su žene dobronamernije, pa u tom smislu kada sam tek izložio svoju pisanu reč svetu, prihvatile su me na grudi, muškarci su me više dočekali na nož. Sad kako vreme odmiče, ta moja konzistentnost u pisanju, odnosno neodustajanju i stalnom prisustvu mene, u tom literarnom smislu, na internetu, i kako sad dolazi ova knjiga, mislim da i muškarci uspevaju da prepoznaju to kao nešto što uspeva da opstane. Muškarci koji čitaju, 20 – 25 % moje publike, kako kažu neke statistke, to su sve ljudi od 30, 35 +. Tako da ja kažem da nama muškarcima treba malo vremena da se istrčimo. Trebaju nam te 20 – te godine da se istrčimo pa onda da se vratimo u promišljanju tim emotivnim, porodičnim stvarima.

Dosta djelite savjete muškarcima, pogotovo za feminizam. Nekako ste s te strane više naklonjeni ženama. Gdje je to gdje muškarci griješe?

B: Ne bih rekao da sam naklonjen ženama, ja sam naklonjen ideologiji koja ne pozanje pol, veru, rasu, boju kože, seksualno opredeljenje i samim tim kada zagovaram tezu da su naše duše sve iste i da svi dolazimo sa istog mesta i da ćemo na isto mesto otići. Kad vidim da neko nekoga diskredituje samo zbog toga što ima među nogama, ja po malo pobesnim. Tako da nije to moje držanje slova muškarcima već svim ljudima koji misle da bi žene nešto morale da rade samo jer su žene ili, protiv koje predrasude se ja borim je da, muškarci ne umeju da osećaju. Tako da ja sam neki glasnogovornik tih nekih muškaraca koji itekako umeju da osećaju ali možda ne umeju da verbalizuju to što osećaju a, eto meni je dat talenat da mogu da lakše prenesem na papir to što osećam, pa to i činim.

Stalno slušamo o tim ženskim pravima, o feminizmu, mi smo snažne. … Koliko su žene stvarno iskrene u toj svojoj borbi za ravnopravnost? Budimo iskreni, mnoge žene i danas misle kako je puno lakše udati se, sve brige su tada rješene.. Čak i one koje završe fakultet…

B: Ja ne želim da budem osoba koja će da odgovori na to pitanje, reći ću da feminizam nije samo borba za ženska prava, niti ja vrtim priču o ženskim pravima. Ja vrtim priču da niko ne sme da bude diskreditovan na ovom svetu zbog toga što je takav kakav jest. To znači da se feminizam bori za prava muškaraca koji može da dopusti svojoj sestrični da mu nalakira nokte dok se igra a da mu niko ne kaže da je seka persa zbog toga. Da može da se bavi baletom a da mu niko ne govori da je ženski Petko, da može da voli svoju majku, da voli svoju sestru, i da to kaže u društvu i da mu se niko ne podsmeva. Eto, feminizam čak i to radi. Zato sam ja zagovornik feminizma jer on donosi svima nama da se ne gledamo kroz pol, već da se gledamo kroz to da smo svi živa bića.

Jesmo li mi izgubili vjeru u ljubav ili smo postali sebični? Sve je više žena i muškaraca u 30 tim i 40 tim koji su sami. Negdje ste rekli da je ljubav u deficitu. Zbog čega?

B: Zašto što jurimo sliku o ljubavi a ne suštinsku ljubav. Ono što smo naučeni da ljubav možda jeste a ne ono što nam naš osjećaj govori.

Nismo ušli duboko u sebe i potražili to u sebi…

B: Svi i dalje znamo šta ljubav jeste. Da ne znamo šta je ljubav, ne bismo se loše osjećali u tim odnosima koji su nastali mutiranom idejom o ljubavi. Znači, čim mislimo da smo u ljubavi ali nam ljubav ne prija, znači da se to ne podudara sa našim unutrašnjim osećanjem.
Postajemo robovi onoga što okolina konstruiše da to treba da bude ljubav. Dok mi izbrojimo koliko ko ima para, koliko santimetara u gaćama, bicepsa, ta ljubav promakne jer se ne fokusiramo na ono suštinsko već na formu. Tek onda na red dođe dal ume da me voli, podrži, da me zagrli, dal ume da bude moj saputnik, dal ume da bude još jedno celo u našoj celini.

Pišeš blog, jesi li razmišljao o nekoj drugoj književnoj formi, pročitala sam da pišeš roman.

B: Biće to romani, biće to forme kratkih priča, biće to i dalje blogovi. Biće to definitivno romani u onom smislu kako mi vidimo romane, likovi, radnja, drugo vreme…

Razgovarala: Biljana Semiz

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *