VOJINOV: Ko se plaši filma o narodu koji revolucijom ruši Nato režim

Apsolutno je jasno da Dušan Kovačević očekuje da za svakog žitelja NATO države dobije po dinar Filmskog centra Srbije
Dimitrije Vojnov je srpski dramaturg, scenarista i filmski kritičar. Nedavno je dospeo u žižu javnosti zbog sukoba sa Filmskim centrom Srbije koji je pokrenut otvorenim pismom u kojem je Dimitrije izneo sumnju da je njegov anti-NATO film diskriminisan na političkoj, a ne stručnoj ili komercijalnoj osnovi. To je bio povod da sa njim uradimo intervju u kojem smo se dotakli ove, ali i nekih drugih tema koje su direktno ili indirektno povezane sa srpskom i međunarodnom filmskom industrijom.

Dimitrije, krenimo od najaktuelnijeg. Da li ste zadovoljni odgovorom Filmskog centra na vašu kritiku i kako gledate na to što su odbili da pošalju svog člana u emisiju Radio Beograda „Sporovi u kulturi“ u kojoj ste nedavno učestvovali?


— Smatram da nesposobnost Filmskog centra Srbije da pošalje nekog čoveka da se uživo suoči sa mnom, kao i odluka da njihov direktor nastupi kroz snimak, pokazuju da oni nisu spremni da se suoče sa mojim stavovima izvan strogo kontrolisanih okolnosti u kojima će na ovaj ili onaj način njihova reč biti poslednja. Zato se i obraćaju izjavama, snimcima i svim drugim sredstvima gde ne mogu da ih konfrontiram sa istinom. Isto tako, nije sporno to što je direktor Filmskog centra Srbije sada na putu, i potpuno je normalno da čovek ne može biti neprekidno na radnom mestu, ali je neverovatno da institucija kojoj je povereno da raspolaže sa rekordnom sumom od milijardu dinara za kinematografiju ove godine nema barem još jednog zaposlenog koji je u stanju da govori za medije i koji je upućen u rad Filmskog centra.

To sve svedoči da oko mojih žalbi nisu čista posla. Sam sadržaj njihovog odgovora je baš onakav kakav sam očekivao, baziran na lažima i negiranju. Dok sam ja objasnio na koji način mislim da sam politički diskriminisan oni su samo rekli da nisam, bez ijednog drugog objašnjenja. Međutim, ako je istina da nisam, onda je to za Filmski centar Srbije poražavajuće. Za njih bi bilo bolje da su me diskriminisali, a ne da je reč o neznanju i zakulisnim radnjama sa drugim motivima.

Nedavno smo saznali da je Filmski centar Srbije finansirao film „Teret“ kao jedini film koji je ove godine predstavljao Srbiju na Kanskom festivalu. Budući da se radnja ovog filma vrti oko hladnjače koja prevozi tela pobijenih Albanaca sa Kosova, a s obzirom na vašu naširoko obrazloženu invektivu o političko-ideološkoj pristrasnosti Filmskog centra, može li se zaključiti da je to prirodan izbor? Takođe, da li je moguće zamisliti da današnja Hrvatska pošalje na Kanski festival film koji govori o zločinima u „Oluji“ ili je obaveza „suočavanja sa prošlošću“ institucionalno rezervisana samo za publiku u Srbiji? Ako jeste, zbog čega je to tako i da li naša država i Ministarstvo kulture svesno podržavaju takve sadržaje, ili prosto nemaju svest o važnosti tih procesa? Ili se možda ipak radi o tome da nemaju moć da ih spreče?

— Stvari nisu tako jednostavne. Filmski centar Srbije je preuzeo obrasce ponašanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića i ima tri politička polja delovanja. Ka inostranstvu, oni proizvode ono što stranci vole, a to su sticajem okolnosti filmovi poput „Tereta“ jer je još Danilo Kiš rekao da su umetnici sa našeg podneblja osuđeni na to da se bave politikom. Da bismo to prevazišli, mi bismo morali da budemo jedna od kinematografija koja diktira trendove, a pošto to nismo onda, naravno, moramo da sledimo estetske postulate koje definiše neko drugi i dnevnopolitičke teme kojima pokušavamo da se nametnemo.

Ka lokalnoj zajednici, oni imaju taj tzv. Konkurs za film sa nacionalnom temom čiji je cilj da se prave nekakvi komemorativni filmovi ali do sada je taj konkurs služio mahom za odlivanje para Vučićevim simpatizerima kao što je Lazar Ristovski, a ove godine je i poništen, tako da se neprekidno stvara utisak da je film sa nacionalnom temom nešto čime se bave neke uštve i što opstaje silom. Međutim, isto tako, u lokalu Filmski centar Srbije bi najradije voleo da mi ne znamo o čemu se radi u „Teretu“. Ako bi pročitali obrazloženje Komisije koja je dala sredstva tom filmu, mislili biste da opisuju Spilbergov „Duel“ a ne film o prevoženju leševa 1999. godine.


I konačno, nepoćudne autore, opet isto kao i Vučić, progone kao izdajnike i autore antisrpskih filmova. Tako je recimo isti Upravni odbor koji je zimus odobrio „Teret“ proletos želeo da čita moj scenario za film „Mezimica“ koji je bio proglašen za antisrpski. Hteli su da razmotre o čemu se radi i da mu eventualno oduzmu sredstva. Od moćnih ljudi iz kinematografije dobijao sam SMS-ove u kojima je pisalo: „Bićeš proglašen za najvećeg izdajnika.“ Pritisak je na kraju bio toliki da mi je autorstvo praktično oduzeto, scenario mi je iza leđa izmenjen, i na kraju se na tom filmu potpisujem pseudonimom.

Još uvek čekam izjašnjenje komisije Filmskog centra Srbije da li oni odobravaju da se snima tako izmenjen scenario ili ne. Obećali su da će se izjasniti ali izgleda da su to gurnuli pod tepih. Dakle, u momentu kada žele da se obračunaju sa nepoćudnima, ne pomaže mnogo čak ni ako te javnost poznaje kao aktivnog nacionalnog radnika, napakuju ti lako da si izdajnik. Naravno, o tome stranci ne znaju ništa. Oni vide „Teret“ i misle da kad nas možeš da snimaš šta ti padne na pamet.

Kad je reč o Hrvatima, ne treba da budemo nepravedni. Ima dosta njihovih filmova koji govore o posledicama rata. Uostlom baš nagrađeni film „Zvizdan“ govori o posledicama Oluje. Međutim, kada god neko ne snimi ono što je obećao, odnosno odstupi od scenarija, a to odstupanje ode u pravcu neke priče o hrvatskim zločinima, oni to sankcionišu. I to je jasan princip rada koji još uvek nije zaživeo kod nas, taj princip kolaudacije, odnosno da se državnom finansijeru mora pokazati gotov film da bi utvrdio da li je snimljeno ono što je obećano.

Ja sam inače pitao Filmski centar Srbije kako komisija nije bila konsultovana kad je Lazar Ristovski pormenio reditelja, scenario i same scenariste pa na kraju i naslov svojih „Čarapa Kralja Petra“. Nikada nisam dobio odgovor zašto nismo pitani, iako bi trebalo da budemo.

Nedavno ste na Fejsbuk profilu izneli zanimljiv podatak o tome da je konkursna komisija predložila (a Filmski centar Srbije usvojio predlog) da se nađu dodatna sredstva za film Privikavanje na bol čiji je režiser i scenarista Dušan Kovačević, nakon čega je on pokrenuo najnoviji talas medijskog širenja defetizma kroz priču o tome da je Srbija okružena sa 40 miliona ljudi koji žive u zemljama članicama NATO pakta. Zanimljivo je i da ste upravo Vi i Dušan Kovačević 2010. godine potpisivali peticiju protiv ulaska Srbije u pomenuti vojni savez. Da li je ovaj primer paradigmatičan pokazatelj formule bez koje nema uspeha na srpskoj filmskoj sceni?

— Apsolutno je jasno da Kovačević očekuje da za svakog žitelja NATO države dobije po dinar Filmskog centra Srbije. Da se razumemo, Dušana Kovačevića smatram svojim najvećim uzorom i našim najvećim dramskim piscem, i oko toga nemam velikih dilema. Ali od početka dvehiljaditih on svoj rad na filmu apsolutno bazira na direktnoj i neprikrivenoj povezanosti s vlašću.

„Profesionalac“ je snimao sa Branislavom Lečićem u glavnoj ulozi dok je ovaj bio ministar kulture. Potom je njegova tadašnja strnaka G17 obezbedila sredstva za ekranizaciju „Svetog Georgija“, u režiji Srđana Dragojevića. Sada se okrenuo SNSu i od prošle jeseni je to upadljivo. Recimo, sa puno topline je govorio o Vučićevom unutrašnjem dijalogu i načinu na koji vodi politiku oko Kosova. Nažalost, sada nema sumnje da je Kovačevićevo iznošenje stavova povezano sa taksimetrom, pa samom sebi delujem gotovo smešno što sam osećao ponos kad sam bio potpisnik iste peticije kao i on 2010. godine.

Ali, znate kako, te peticije su kod nas divan primer kako svako ima svoju cenu. Pre nekoliko godina pokrenuo sam Apel za osnivanje fonda koji bi finansirao filmove o Kosovu i Metohiji. Ta ideja je bila ismejana u esnafu, ali su potpisnici bili vrlo respektabilni filmski autori. Na jednoj novoj peticiji o „zamrznutom konfliktu“ nismo uspeli da okupimo sve njih. U međuvremenu su se predomislili, ili je Kosovo prestalo da stoji kao eks-katedra problem o kome se bez posledica mogu zauzimati tvrdi stavovi. Ja svoje stavove na naplaćujem, pa mi je ponekad ono što treba da naplatim, a to je rad, malo otežan.

Nedavno smo mogli pročitati da serija Prijatelji (kultni američki sitkom čije snimanje je završeno 2004. godine) danas ne bi mogla da bude snimljena jer niko ne bi pristao da emituje sadržaj koji navodno odiše homofobijom i gde su svi glavni akteri belci. Nedugo pre toga su se pojavile i informacije da se Holivud, usled zaoštravanja odnosa Zapada i Rusije, vraća starim dobrim antiruskim stereotipima koji su nakon Hladnog rata – i posebno nakon 11. septembra – donekle ustupili mesto antiarapskom narativu. Sve nam to kazuje da američka država kao planetarni kulturni hegemon u svakom trenutku ima vrlo jasno određene socio-kulturne norme koje se moraju poštovati ukoliko neko želi da ostvari bilo kakav uspeh u tamošnjoj filmskoj industriji. Stoga se – a u vezi sa vašom polemikom sa Filmskim centrom – postavlja pitanje da li i u Srbiji vlada tiho pravilo da u filmskoj industriji ne sme biti pokušaja da se dovode u pitanje one vrednosti i motivi koje bismo zbirnim nazivom mogli okarakterisati kao petooktobarske tekovine?

— Ono što je osnovna stvar koju moramo imati na umu jeste da se holivudski filmovi obraćaju građanima koji prate medije i da mora komunicirati sa stereotipima koje sami mediji grade. Ponekad se čak dešava da neki filmovi budu ispred svog vremena pa ne uspeju a da bi danas njihovi stereotipi bili više nego funkcionalni. Ako mediji govore da nam o glavi rade Arapi i ako su oni stalno u medijima onda naravno da i negativci dolaze iz tog miljea. Ako se to promeni, menjaju se i te matrice. Dakle, pitanje je koliko tu ima direktnog a koliko indirektnog diktata.


Međutim, ono što u Holivudu postoji jeste svest o tome da i oni ljudi sa kojima se ne slažeš treba da imaju šta da gledaju i da zaslužuju pravo na rad. Tako u Holivudu većina filmadžija simpatiše Demokratsku stranku ali itekako respektuje Klinta Istvuda kao legendu iako je republikanac, ili razume činjeniocu da Mel Gibson ima svoje obožavaoce i talenat koji zaslužuje prostor. Svi oni zajedno itekako vole da zarade dolar iz džepa konzervativne publike i da je mobilišu u bioskope. Međutim, ni konzervativna publika nije naivna i jako sluša svoje vođe – naročito crkvene ljude – koje filmove preporučuju a koje ne.

Stoga, meni je potpuno u redu da su unutar mog esnafa moji stavovi u manjini, i to vrlo blagoj manjini, ali unutar naroda čini mi se da su u većini i da bi to moralo biti uzeto u obzir. „2020“, projekat oko kog sam se žalio Filmskom centru i javnosti, već je na nivou sinopsisa odmah probudio interesovanje, javilo se mnogo ljudi koje je to zaintirgiralo, javila su mi se dva privatna investitora, na mnogom sajtovima su ljudi nudili da sami skupljaju pare za film. Dakle, ljudi hoće to da gledaju. A pritom, nema razloga da naši građani finansiraju iz svog džepa kad su kroz porez već dali novac Filmskom centru Srbije za te poslove. Dok su u Miloševićevo vreme uz ozbiljnu participaciju države snimani filmovi poput „Crnog bombardera“, kome je „2020“ najsličniji, danas za to nema razumevanja. To znači da su slobode na nižem nivou neko kod Miloševića, ili da su ljudi koji čitaju scenarije na nižem nivou od onih iz tadašnjih sekretarijata za kulturu. Ili i jedno i drugo.

Zbog čega veliki deo srpskih filmova i – pogotovo – serija ima snažan jugonostalgičarski naboj? Da li je u pitanju ekonomski motiv targetiranja šireg tržišta, kulturni obrazac kao refleksija ideoloških uverenja ključnih ljudi srpske kinematografske scene, ili se možda radi o mandatornim vrednosnim standardima koje smo pominjali u prošlom pitanju, a koji stižu sa neke više – državne ili naddržavne – instance?

— Izuzev u par slučajeva, ideja da se možete obraćati širem eksjugoslovenskom kulturnom krugu je mit. Naši filmovi u najvećem broju slučajeva dobro prolaze u Crnoj Gori i Republici Srpskoj i to je manje-više to. Vrlo su retki slučajevi poput „Parade“ koji su napravili ozbiljan rezultat u više država nastalih posle raspada SFRJ. Naprosto, čini mi se da Srbija, koja je postepeno ostajala sama a da to nije želela, nikako ne uspeva da shvati da su se ljudi odvojili zbog toga što više nisu hteli da žive sa nama i zato što svoju kulturnu razmenu vide sa nekim drugim narodima. U međuvremenu se regionalna saradnja ostvarila među umetnicima ali ne i među narodima, a naročito ne među publikama i oni sada imaju te eksjugoslovenske koprodukcije više zbog unutaresnafskih veza nego zato što za to ima istinskih kulturalnih osnova.

Uostalom, ako će već da biraju uticaj neke strane kulture, svi će pre odabrati neku napredniju od svoje. Stoga publika na svim tim teritorijama pokazuje da se globalizacijski procesi nesmetano odvijaju umesto regionalno-intergrativnih. Odnosno, u hrvatskim bioskopima, holivudski film dominira na listama gledanosti. Srbija se još drži ali srpski film nije ni približno onako dominantan kao pre. To su procesi u kojima smo mi slični. U tom smislu, Emir Hadžihafuzbegović u srpskom filmu ili Leon Lučev u bosanskom imaju svrhu samo da nerviraju gledaoce i nikoga ne ujedinjuju.


S druge strane, vrsni umetnici kao što je, recimo, bio Nebojša Glogovac, mogu da donesu razliku i pomognu susednoj kinematografiji, i tu vrstu razmene autentičnog talenta itekako podržavam. Verujem da je recimo Sebastijan Kavaca u proteklih par godina svoje najupečatljivije uloge ostvario u srpskim produkcijama, u jednoj kao Nemac, u drugoj kao Srbin. I ja sam radim dosta u Sloveniji, ali to su slovenački filmovi, ljubljanske priče bez ikakvih lažnih regionalnih pretenzija. Ona pretenzija koja mene zanima je film koji je toliko dobar da za njega nema granica, ali to je ono što se najređe dešava.

Mislite li da je moguće da će se u srpskoj filmskoj industriji uskoro pojaviti neka patriotska struja koja će odbaciti uvržena pravila i klišee i pritom moći da se izbori barem za pristojan politički i finansijski tretman, kakav već dugo uživaju ljudi okupljeni oko Filmskog centra i njihovi ideološki sličnomišljenici?

— Ruku na srce, patriotskog sadržaja ima dosta na filmu. Samo ove godine imaćemo dva filma o Velikom ratu, imamo serijal o Vojnoj akademiji, imamo filmove smeštene u epohu, priče o sportskom patriotizmu i poznatim umetnicima, ekranizacije klasične literature. Problem je u tome što ti projekti mahom nisu zdravi i rezultuju slabim ostvarenjima zato što se rade uz političke blagoslove, bez ozbiljne kontrole kvaliteta.

U teoriji, mi smo nedavno imali film o Lazi Kostiću, ali u praksi to je bila premontirana televizijska serija. Imali smo film o suđenju Gavrilu Principu, takođe premontiranu seriju, bilo je tu svega i svačega u teoriji ali malo toga u praksi. Ogroman novac se ulaže u „rodoljubive“ sadržaje ali i jako malo pameti. Jedan od razloga je to što je rad na takvim stvarima sveden na nivo porodičnog biznisa. Dakle, tu je dosta veliko pitanje elita i njihovog odnosa prema tim pitanjima. Samim tim, kada „Teret“ ode u Kan, a „Branio sam Mladu Bosnu“ ne može da se izdrži u bioskopu, lako je zamisliti kakav utisak sve to ostavlja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *