Kokan Mladenović: “Mi smo korporativni majmuni za svetski kapital”

Jamina je selo na tromeđi Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Upravo tu su nađeni najstariji ostaci pračovjeka. Kome oni pripadaju; Srbima, Hrvatima, Bosancima i Hercegovcima? I dok naučnici pokušavaju otkriti taj nacionalni misterij, političari, pod lupom svjetskih korporacijskih sila, započinju novi rat koji vodi ka novom međusobnom istrebljenju na području Balkana.

Rat je okočan, nove žrtve su pale, i sada slijede rezultati istraživanja; Jami čovjek je NAŠ, sva tri naroda imaju isti genetski kod, pripadaju istoj haplo grupi!

O predstavi, i o stanju u društvu i kulturi razgovarali smo sa redateljem ove višestruko nagrađivane predstave, Kokanom Mladenovićem.

 

Kako je nastao Jami distrikt? Kako je došlo do ideje, i kamo on vodi?

Mi smo sa vrlo sličnom ekipom radili predstavu Dogvil prije par sezona, to je klasična priča o nama kao izopačenom mjestu koje lažno predstavlja sve svoje vrijednosti, u stvari je to zemlja naopakih ljudi. Mi smo hteli da napravimo predstavu koja će kroz komičku prizmu da se naruga devijacijama ovih naših krajeva. Mi i dalje prisustvujemo na javnoj sceni tom divljanju političke frazeologije pune mržnje, čiji su autori gotovo iste osobe iz 90 – tih godina koje se nalaze bezmalo na istim funkcijama. Kad pogledate scenu Srbije, Hrvatske i Bosne, to jesu isti ljudi i to jeste retorika nekog budućeg rata. Mi sm hteli da im pokažemo da su poznati njihovi mehanizmi manipulacije. I mehanizmi kako se poseje mržnja i kako se ona dovodi do egzekucije tj. kako ona dovodi do nove katastrofe. I da bi stvar bila još komičnija, a mržnja još apsurdnija, izmislili smo jedan apsurdni događaj da je na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne u selu Jamena, koje je realno i postoji, da su pronađeni najstariji ostaci čoveka u istoriji sveta. I praktično, ljudi koji žive na ovim prostorima nose pravo da se pokažu naslednicima najstarijeg čoveka koji je ikad živeo. Naravno, to odmah iskoriste i Srbi i Hrvati i Bosanci za celu nacionalističku pomamu. I da to dovede do novog krvoprolića, do nove katastrofe. A katastrofa završava da kada se prebroje leševi, mesto prestaje da postoji, a svi preživeli stanovnici budu zaposleni u Global Entertainment koji od toga pravi zabavno – edukativni park gde će svi zaposlenici glumiti majmune za smešne plate. A to negde i jeste osnovna poruka predstave, jer ako tako rigidno doživljavate pojam nacije, i ako vam je nacionalizam jedino što imate u životu da ponudite, onda na kraju završite kao korporativni majmuni za neki veliki svetski kapital koga više nije briga za nacije, to jest, pitamo se na kraju šta je tu sad gore, da li nacije, da li korporacije.

Ko su te korporacije? Tko su ti ljudi koji vuku sve konce? Mi smo za njih marionete.

Pa ja mislim da Srbijom, Hrvatskom i Bosnom upravljaju neke samostalne vlasti. Te vlasti sem što su beskrajno koruptive, te vlasti pre svega sprovode interese krupnog kapitala. Jer da nije tako, u ovim našim zemljama bi se radnici zapošljavali a ne bi pristali da rade kao roblje u nehumanim uslovima za mizerne plate bez ikakvih sindikalnih prava; jer ako vi nećete da radite za 250 Eura platu ima ko hoće da radi za 150 Eura. I ponižavauće kako smo od jedne zemlje socijalne pravde došli do ovog korporativnog fašizma gde ne postoje nikakva pravila sem pravila sile i novca. Taj kraj je ponižavajući za sve nas, ali mi smo po svemu što smo radili 90-tih godina pokazali da zaslužujemo da budemo korporativni majmuni. Ukinuli smo sebi pravo izbora i samostalnost. I time smo pokazali smo da kad god mi odlučujemo, to vodi direktno u katastrofu.

 

Vi i dramaturg predstave ocijenili ste je kao satiru i da je to kombinacija montipajtonovskog humora, i Brechta, izrugujte se ovoj političkoj situaciji. Politički ste angažirani, predstave su vam jako gledane. Imate li utisak da publika pogledate predstave ili ih samo odgleda?

Ja verujem u tu moć javne reči kazane sa scene. To malo 200, 300, 500 ljudi svake večeri ukoliko ih ne lažete tim umetničkim činom kad se digne zavesa, onda dobijate dobre društvene sagovornike. Publika nije željna samo zabave u teatru. Publika je željna jednog drušvenog događaja koji može da utiče i na njene emocije ali i na društvenu svest. Da nam pozorište nije tako kukavičko, i da nismo tako poltronski nastrojeni prema vlastima zbog tog nekog smešnog budžeta koji dobijamo ja verujem da bismo mogli burnije da utičemo na promene u svetu oko nas. Na žalost, pozorišta uglavnom biraju tu svoju udobnost unutar tih kulturnih zatvora u kojim smo mi sami izabrali da živimo. I to za nešto smešno budžeta. Budžet Srbije za prošlu godinu je bio 0.62 posto. Kakve veze ima bilo šta sa kulturom šta počinje sa nula.

Pozorište kao ogledalo vremena i drušva

Još je Šekspir rekao da pozorište ogledalo vremena, doba u kojem se živi, a to danas možemo proširiti na medije. Koji je to odraz koji nas gleda iz ogledala? Koliko smo mi hrabri, i sami ste spomenuli kukavičluk pozorišta i umjetnika?

Pozorište ne bi trebalo bukvalno da bude ogledalo vremena. Pozorište bi trebao da bude jedna lupa koja uveličava konkretne fenomene koje želi da pokaže. I tu jeste njegova moć. Ali pozorište se svelo na jedno reproduktivno ogledalo. A ako je to bukvalno ogledalo društva i vremena, u tom se pozorištu ogleda baš takvo društvo, društvo koje je estradizovano, društvo koje je primitivno,društvo realiti programa, društvo koje uostalom od pozorišta počinje da očekuje jeftinu zabavu, jer je svuda okolo mnogo jeftina zabava. Problem je što mi proizvodimo ljude, narode koji nemaju kulturne potrebe. Ako od obdaništa, osnovne škole u jednom dobro organizovanom sistemu društva ne naučite decu da treba čitati knjige zbog toga i toga, treba biti obrazovan čovek zbog toga i toga, da treba ići na izložbe, koncerte, ići u teatar, što je opet poštovanje jedne ozbiljne umetnosti, koja, uostalom, daje odgovor na smisao našeg postojanja. Onda ćete imati za očekivati ljude koji će sa 18 godina naprasno poželjeti ići u teatar, ili da odu na neku izložbu, ili da čitaju knjige. Bojim se da polako gubimo publiku a da onda u toj borbi za publiku počinjemo da podilazimo jer publika očekuje zabavu, pa dajte vi nama što više zabave. Tako pozorišta puno rade protiv sebe samih. Pozorište ima priliku da ponovo sublimira celo jedno vreme. Mi smo 2000 godina od nastanka teatra, preko Vutenberga bili jedini masovni medij. Ko kod je hteo nešto veliko i valjano da kaže svetu, govorio bi to preko teatra. Sad mi imamo priliku dau ovom haosu informacija, višku svakojakih informacija, gde ljudi više ne znaju šta je vredno, šta je nevredno. Najveće naučno otkriće epohe i banalni trač sa estrade nalazi se na istom portalu, na istoj stranici, izlazi van redovno na fejsbuku. Pozorište ima priliku da filtrira svoje doba i da uistinu pokaže šta su to prave vrijednosti i da su to neki aposluti i apsolutne vrednosti na kojima počiva čovečanstvo; vrednosti ljubavi, istine, pravde, časti, čestitosti. Mislim da ozbiljan teatar koji ozbiljno posmatra vreme ima istorijsku priliku da kao jedna velika umetnost ponovo bude nezaobilazan društveni faktor a ne samo faktor zabave.

Da se vratimo na predstavu, već sam spomenula da volite satiru. Jesmo li mi stvarno toliko smiješni? Ili smo tragikomični?

Mi smo toliko smešni da je to tragično. Retko gde satirična literatura tako ne zastareva, kao na ovim našim prostorima. Vi kad pogledate Nušićeve komade, Jovana Steriju Popovića koji je pisao još ranije, pre 150 godina, kad pogledate, uostalom, Radoja Domanića sa njegovim sjajnim satirama koje govore o našem mentalitetu, to deluju kao dnevne hronike, pa nemoguće da se promene društveni sistemi i da mi pređemo iz te Kraljevine koja je počela u tom feudalnom uređenju tih naših zaostalih država, pređemo komunizam, dočepamo se neke demokratije, pa onda živimo korporativni fašizam, te naše devijacije su konstantne i iste. Mi svoje mentalne devijacije na ovim prostorima kačimo na sebe kao ordenje umesto da radimo na tome da ih popravimo. To ne popravljanje naših mana, to bežanje od odgovornosti i grešaka jeste nešto što je zastrašujuće. Nekad mu se treba obratiti onako direktno, kako to radi nemilosrdno Oliver Frljić, nekad mu se treba rugati u lice. Mi smo u šali govorili sem što je Jami distrikt nama stvarno prostor gde je Breht sreo Montipajtona. Mi imamo ozbiljnu političku satiru, ali uz neki uvrnut humor. Mi smo za žanr govorili da je igračka plačka, da je jako zabavno, ali da nam se na kraju plače. Plače nam se od svopstvene nemoći, plače nam se od sopstvenih grešaka, još više nam se plače od toga što znamo da ni nakon naše odgledane predstave svet neće postati bolji zbog toga što na ovim prostorima žive ponavljači istorije, i neće propustiti priliku da još jednom naprave katastrofalne greške.

Nedavno ste radili predstavu Oblak u pantalonama na temelju 10 teza Majakovkog. Opet o revoluciji i opet se vraćamo na krug zla, i opet ništa…

Ta predstava ima neki radikalizam početka, to je neverovatno koliko tih deset teza Majakovskog koje su napisane pred revoluciju koje govore da u takvim istorijskim previrenjima kad je kompletno poremećen sistem vrednosti u jednom društvu, kad postoje tako izražene socijalne nepravde i kad je nemoral proglašen moralom, kad je nepoštenje proglašeno poštenjem, a da je revolucija nužna i neopodna. Mi danas u društvima u kojima živimo imamo svih deset teza Majakovskog itetako zadovoljene za početak revolucije, i ne počinje apsolutno ništa, niti će početi. Mi više nismo hrabri ljudi, niti imamo viziju kolektivnog dobra, vizija zajedničkog dobra, vizija kolektivne sreće je proglašena relikvijom komunističkog sistema, mada postoji u svim utopijskim sistemima od kada je sveta i veka. Sve se svelo nan lično preživljavanje, svelo se na lične socijalne brige, postali smo sebični i grabežljivi ljudi. I bukvalno nemamo svest o drugima, i nemamo svest o opštem dobru. Ljudi koji nemaju svest drugima, imaju potrebe da promene svoj život da bi on bio lagodniji i udobniji jer nemaju potrebu da naprave ugodniji i pravedniji svet. To je velika tragedija vremena u kojem živimo.

 

Razgovarala: Biljana Semiz

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *