Kokan Mladenović: “Na Drini ćuprija” kružna dramaturgija balkanskog zla

Predstavu „Na Drini ćuprija“ koju je po motivima postavio beogradski redatelj Kokan Mladenović, a u izvedbi novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, sarajevska publika je imala priliku pogledati 30. januara u Narodnom pozorištu u Sarajevu.

Predstava je nastala 2017., u godini jubileja – 55 godina od dodjele ove prestižne nagrade Andriću, u Srbiji je proglašena pozorišnim spektaklom prvog reda, a u njoj igraju čak 22 glumca Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.

Autori predstave Mladenović i dramaturg Svetoslav Jovanov, obuhvatili su veliki dio Andrićevog književnog opusa, likove, atmosferu, događaje i sve to saželi u ovaj vizualno – muzičko – dramsko – epski spektakl, koji počinje 1571.godine kada je Mehmed -paša Sokolović započeo sa izgradnjom Višegradskog mosta,a završava 1995.godine Daytonskim sporazumom.

U tih 400 godina krvave i surove balkanske, bosanske povijesti odigralo se puno patnje, suza, previše je granica krojeno i prekrajano, a mostovi su se rušili i razdvajali umjesto spajali.
O tom mostu govori i ova predstava, o razdvajanju, pa ponovnom sjedinjenju, i tako u krug.

Ciklično zlo koje poput aveti kruži nad našim glavama a kojeg nismo u stanju primjetiti ili to ne želimo već pognute glave zatvaramo oči i slijepo idemo naprijed gonjeni mržnjom glasa koji nas vodi.

Svaki sklopljeni mir na ovim prostorima djeluje kao i farsa. Tako i u ovoj predstavi, tri dječaka koja u zadnjoj sceni izađu na scenu sa puškom u ruci, zatvaraju krug zla i vraćaju nas na početak u ponovni vrtlog nasilja bosanskog vulkana multinacionalnog konflikta.A možda je jednostavno došlo vrijeme kada „pametan zaćuti, budala progovori a fukara se obogati“.

– Mi smo pokušali da tu priču ispričamo iz današnjeg ugla. Da to bude priča s početka 21. veka u kojoj smo svi mi kao svesni građani, ali i kao umetnici koji prate šta se zbiva u svetu koji ih okružuje, prepoznali pojave koje neoprostivo liče na one iz devedesetih godina. Ista ratna retorika, ista nesposobnost ljudi koji žive na ovim našim prostorima da se suoče sa sopstvenim nesrećnim udelom u onome što nam se stalno događa kroz istoriju.
Takođe, ova predstava je i svojevrsno upozorenje da nam se još jedan krug zla može dogoditi, jer je za nas koji smo radili predstavu roman “Na Drini ćuprija” pre svega priča o cikličnom zlu koje se gotovo u pravilnim intervalima dešava na tom mestu. Dakle, ovo je naš pokušaj da sprečimo da nam se još jedan ciklus zla dogodi. A sve upućuje na to da će se dogoditi.

Može li teatar doprinijeti buđenju svijesti i učiniti da publika čuje predstavu a ne samo da je vidi?

– Ja jako verujem u tu javnu reč kazanu sa scene. Mi govorimo pred nekoliko stotina ljudi, bude li ih se ticalo to kako smo rekli i zašto smo nešto rekli, oni će to sigurno nekom reinterpretirati. Samim tim će nekoliko hiljada ljudi biti dotaknuto onim što smo mi sa scene govorili. Sa stotinama takvih predstava lako bismo došli do toga da pozorište itekako pomera svest onih kojima se obraća. To sa pozorištem, nažalost, uglavnom nije tako. Naša su pozorišta odrođena od sopstvene stvarnosti i kukavička. Izabiru da se ne zameraju. Da prave neke komade koji se ili tiču jeftine zabave, ili ni na koji način nisu nešto što ima društvenu kritiku u sebi. S obzirom na to šta nam se dešava na ovim prostorima, mi smo smatrali da je nužno napraviti komad kao što je “Na Drini ćuprija”. Koji nije omaž tom sjajnom romanu, nije školska lektira postavljena na scenu, nego jedan izuzetno aktivan komad koji nas upozorava šta će nam se to ponovo dogoditi ako ovako nastavimo.

 

Vaša predstava zapravo ishodi iz Andrićevog djela, ali ga postavlja u nove okvire?

– Mi smo analizirajući sa glumcima čitav roman uočavali upravo ta čvorišta zla. Šta mi to ne uradimo između jednog i drugog ciklusa zla pa nam se zlo ponovi. Za razliku od Andrića koji završava svoj roman 1918. godine uoči formiranja Kraljevine SHS, tj.prve naše zajedničke države, mi smo želeli da komad bude aktuelan u današnje vreme, da govori ono što mi kao generacija mislimo. U tome smo otkrili još dva ciklusa zla. Jedno su ti strašni zločini koje su Francetićeve ustaše napravile nad Srbima iz istočne Bosne, upravo na toj obali. A drugo su ti monstruozni zločini braće Lukić nad Bošnjacima u Višegradu 1992. godine. I tu se naša predstava završava, ostavljajući tri tačke.

Most je kod Andrića glavni junak, koja je Vaša simbolika mosta?

– Most je nešto što smo izneverili. U to ime se on u našoj predstavi od stolova i stolica, između te dve obale, bezbroj puta zida, prezidava i nikako da dobije svoj konačni oblik. Mi smo uostalom dokazali, živeći tako kako živimo u tom Višegradu vekovima, da smo nedostojni jedne velike ideje i nečije plemenitosti. Most bi, po onoj najbanalnijoj metafori, morao da bude nešto što spaja, nešto što zbližava. A bezmalo, od samog nastanka, taj most je po Andriću, ali i po našoj novijoj istoriji, mesto razdvajanja, mesto granica, karaula, nabijanja glava na kolac, pogubljenja, samoubistava, kolektivnih nesreća. Prosto, nečemu veličanstvenom i plemenitom mi smo uspeli da damo potpuno nakaradni smisao.

Pitanje mržnje, koje se na različite načine tumači i shvata, posebno kroz analizu Andrićeve priče “Pismo iz 1920. godine. Kako vi gledate na to?

– Tog sjajnog teksta ima i kod nas, u vidu Lotikinog monologa. Kada smo krenuli da pišemo dijaloge za samu predstavu, shvatili smo da je Lotika fascinantan lik u romanu, ali da ona sama izgovara tek desetak rečenica. Nju je prosto trebalo nahraniti nekim kvalitetnim tekstovima, pa je taj govor o mržnji iz “Pisma iz 1920. godine” završio upravo kao njen. Ima jedna jako retka stara Andrićeva pripovetka naslova “Tri dečaka”, iz te njegove prve faze. Ona je nama koristila kao motiv za početak i kraj predstave. Mi počinjemo sa tri dečaka koja se u ono doba zidanja mosta svađaju oko toga čije su stope u kamenu. Dečaci su pripadnici tri različita naroda, kao i u pripoveci i svađaju se jesu li to stope Kraljevića Marka, Kulina bana ili kralja Tvrtka.

I na samom kraju, tokom ratova devedesetih, kad je sve to mrtvo i pobijeno, i kad gotovo tužno i bizarno zvuči taj Dejtonski sporazum, dečaci ponovo ovoga puta u maskirnim uniformama i sa automatskim puškama izgovaraju isto to, ponovo se svađajući.

Kružna dramaturgija zla

Ništa nismo uradili da bi oni izašli iz tog obrasca mržnje. Mržnja podrazumeva angažovanje našeg nesvesnog. Ništa naše države, vlasti, mi sami kao građani, nismo uradili da ono svesno postane dominantno. Da raščistimo s time šta smo mi to zapravo radili. Pre svega mi, a onda i šta su drugi nama radili. Ako nema tog jasnog uočavanja šta su naši zločini, šta je naša odgovornost, onda nema ni promene svesti. Onda dolazi iracionalnost, onda dolazi mržnja. Ako pogledamo kako su sramotne bile reakcije srpske javnosti na presudu Ratku Mladiću u Haagu, koliko je otužno melodramski reagovala hrvatska javnost na to jeftino, teatralno samoubistvo Slobodana Praljka u sudnici, kako se naježe bošnjačke strukture kada se pomenu zločini Nasera Orića, vidite da se mi u stvari nismo pomerili iz devedesetih uopšte. Da nas to neraščišćavanje devedesetih godina direktno uvodi u sledeći ciklus zločina. A za nas koji smo radili ovu predstavu to je centralna tema ovog romana.

 

 

Kod Andrića postoji baza kućnog narativa…..

-Ono što je kod Andrića bilo usmeno predanje, u ovo naše vrijeme preuzeli su mediji. Mi nemamo čime da sačuvamo autonomiju porodičnog predanja. Prosto postoji diktat medija, odnosno tortura medija. Sve što možemo da čujemo u Srbiji, BiH, Hrvatskoj nema veze sa istorijskim istinama, i ima veze sa opštom estradizacijom svega što čini našu javu, estradizaciju zločina i naše novije istorije.

Dramaturški je ova predstava takođe bila veoma zahtjevna?

– Ja sam praktično napisao ovaj tekst po motivima romana Ive Andrića. Dobar dio toga su citati iz različitih Andrićevih dela, a ostalo je moja autorska interpretacija tog Andrićevog sveta i onoga što nam je za predstavu trebalo. Siguran sam da su originalni jezici jako puno doprineli percepciji predstave. Kroz taj grad je protutnjala Turska imperija, pa moji glumci impresivno govore turski koji su mukotrpno učili. Prođe Austro-Ugarska s tim nemačkim i svim ostalim jezicima Carevine. To je jedan stampedo istorije, velike svetske istorije, preko jednog malog prostora. Taj originalni jezik epohe nam je jako pomogao da ispričamo naše priče.

Uvodite i lik Ćorkana, kako njega postavljate u okviru ove predstave?

– Ćorkan je u našoj predstavi tu već četiristo godina. On spada u omiljene Andrićeve junake, on je svedok izgradnje mosta, a u našoj predstavi on je i među poslednjim ubijenim likovima te 1992. godine. Ćorkan je onaj koji poput Shakespeareovih luda sve prepoznaje i jedini ume da kaže istinu. Ima i jedan njegov monolog u kojem on sve to svesno kaže u lice javnosti.

Scena je puna vode, koja je njena simbolika u Vašoj predstavi?

-Između te dve obale na tom sasušenom dnu na početku, a inspiracija tome je bila Hidroelektrana Peruča, u njenom slivu su, kad su je čistili, našli stotine leševa. Neki svjetski jstoričari kažu da je Drina jedna od najvećih masovnih grobnica u Evropi. E, pa mi iz te masovne grobnice počinjemo našu priču koja treba da nas dovede do današnjeg dana.

 

Razgovarala: Biljana Semiz

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *