Rušenje Republike Srpske III – Treća sreća

Ni 2014. (rušenje I), ni 2015. (rušenje II), rukovodstvo Republike Srpske nije ozbilјno shvatilo egzistencijalnu pretnju sebi i državi koja mu je na čuvanje poverena, niti se obaziralo na upozorenja i savete. Ove godine, jeftinom provlačenju   definitivno je došao kraj. Vreme je stiglo za gorku žetvu, naplatu frivolnosti, alјkavosti, neodgovornosti i upornog odbijanja da se suoči sa stvarnošću i njenim implikacijama. Nažalost, cenu za propuste i pogreške neće platiti samo nespretni kuratori Republike Srpske nego — potpuno nezasluženo — i njen  narod, kao i država za čiju izgradnju je narod žrtvovao sve najbolјe što je imao.

Nazovite to, ako hoćete, “trećom neprijatelјskom ofanzivom”, ali samo podrazumevajući da ih sedam sigurno neće biti i da je ova verovatno odlučujuća i poslednja.

Surova stvarnost, sa kojom se suočavanje neprestano odlaže, je to da formula za ugovaranje primirja po pitanju opstanka Republike Srpske — ne postoji, ni sa političkim Sarajevom ni — i to pogotovo — sa zapadnim centrima moći koji mu komanduju. Svaki od tih faktora zasigurno ima svoje posebne motive za uništenje Republike Srpske; međutim, bitno je samo to da se njihovi neposredni cilјevi savršeno podudaraju. Iz duboko utemelјenih geopolitičkih razloga, likvidacija dejtonske Republike Srpske bila bi neizostavno na dnevnom redu čak i da njeno rukovodstvo vodi najpomirlјiviju i najkooperativniju politiku (baš takvu politiku u Makedoniji je vodio Nikola Gruevski, pa ga to nije poštedelo nasilne smene). A još od kako je počelo da eksperimentiše i sa nizom novih, prethodno neusklađenih političkih rešenja, u prvom redu sa otvaranjem prostora za opiplјivi ruski uticaj, da ne govorimo o drugim oblicima remetilačkih poteza, ono je sebe svrstalo negde pri vrhu rang liste za “promenu režima.” Supersila  na vrhuncu prestiža i snage možda bi i mogla da previdi “miša koji je riknuo.” Ali supersila na izmaku snaga, koja je i sama paranoidno opsednuta egzistencijalnim strahom, luksuz mirnog posmatranja takve vrste neposlušnosti, i tolerisanje presedana koji bi drugima moglo pasti na pamet da eventualno podražavaju, sebi jednostavno ne može da dozvoli.

Glavni zaklјučak koji iz ovoga proizilazi — na čemu već godinama svim raspoloživim sredstvima insistiramo — jeste to da je lјigava politika “pomoz’ Bog čaršijo na sve četiri strane,”[1]  kod ozbilјnih globalnih igrača, osuđena na propast. To znači da ne postoji način da se odnosi sa nalogodavcima unutrašnjeg prevrata, koji se već po treći put zahuktava, urede i izglade. Bespoštedna borba za opstanak Republike Srpske, ili barem sopstveni ako je ono prvo manje bitno, sada je neizbežna; jedino preostalo otvoreno pitanje je kakvom će se metodologijom ta borba voditi. Zadnje tri godine bile su više nego dovolјne da se izmozga adekvatan plan odbrane. Kakav je, dakle, rezultat te strateške “moždane oluje,” koja već tri godine besni u najvišim ešalonima vlasti u Banja Luci?

Jednostrani i infantilni ustupci, kao, na primer, nedavno demonstrativno odricanje od referenduma o nezavisnosti, propraćeno besmislenim obrazloženjem da za to nije postignut konsenzus (sa kime? sa agenturom koja trenutno ustanove RS ruši iznutra i čiji zadatak nije stvaranje uslova za njeno osamostalјenje, nego likvidaciju?), nikoga u Vašingtonu, Londonu ili Briselu neće ganuti niti impresionirati. [2] Jedino što bi tu moglo da ih impresionira, tako što će dodatno pojačati njihovu odlučnost da od svog rušilačkog projekta nipošto ne odustanu, je utisak slabosti i pobrkanosti koji nacilјana žrtva sistematski odašilјe.

Ako je to trebalo da bude neka pomirlјiva poruka Vašingtonu, ne bi li ublažio pritisak, ona će tamo delovati isto onoliko efikasno koliko i poruka generala Simovića upućena Hitleru posle 27. marta, da Jugoslavija “i dalјe poštuje sve svoje međunarodne obaveze”. Uskoro se pokazalo, 6. aprila, sa kolikim je efektom ta neozbilјna poruka delovala na Hitlera.

Logičkim sledom, na taj zaklјučak nadovezuje se još jedan. To je da se ni spasavanje sopstvenih fotelјa — a kamo li naroda i države — više ne može postići uobičajenim sredstvima, političkim manevrisanjima i unutaroligarhijskim nagodbama i dogovaranjima, drugim rečima razmeštanjem sedišta na palubi dok Titanik tone. Jedino rešenje je opšta mobilizacija svih nacionalnih resursa, iza jasne moralne vizije (ne politike), koja će nadahnuti i objediniti malaksali narod da se i ovaj put žrtvuje i izbori za opstanak. Imaju li nadležni kreativnosti i snage za tako nešto? Vredelo bi im da se dobro preslišaju, jer bi i oni bili kolateralni korisnici takvog zdravog obrta.

Da bi se uverili da ovog puta šale nema, dovolјno je samo  uzeti u obzir radikalno pogoršanje stanja u svetu i u odnosima između dva bloka, u razdoblјu između “prve ofanzive” 2014. godine  i ove danas. Ako je pre tri godine prevrat u Republici Srpskoj bio samo poželјan, sada on predstavlјa geopolitički imperativ. Da se vratimo na gore već načetu analogiju, prekomponovanje celokupnog balkanskog prostora, od Vardara do Drave, je strateški preduslov iz istih razloga koji su važili pred Hitlerov pohod na Istok 1941. godine. To su (1) vojno obezbeđenje pozadine za predstojeći rat na Istoku i (2) još pre nego što neprijatelјstva budu i otpočela, da se rivali, Rusija i Kina,  ekonomski i politički istisnu sa ovog područja. Pozadina “makedonskog scenarija” i razlog zašto je prvi ofanzivni potez u procesu prekomponovanja Balkana morao biti povučen baš u Makedoniji usko je povezan sa navedenim obzirima. Na takav način najefektnije se istovremeno preprečava put i sprečava dalјnji prodor, ne samo ruskog gasovoda, nego i opasnog kineskog programa “Jedan pojas, jedan put.” To je strateški smisao “makedonskog scenarija” i njegovog prelivanja na okolne državice, a način kako je doveden i postavlјen Zaev je čisto operativno, tehničko pitanje.

Operativna tehnika, naravno, u ovim stvarima nije nebitna i treba joj posvetiti dužnu pažnju. Drskost prevratničke agenture u Republici Srpskoj, osokolјene ohrabrenjem stranih nalogodavaca da je nastupio odsudni trenutak u njihovoj višegodišnjoj, grčevitoj borbi da se po svaku cenu domognu privida vlasti, ne zaostaje za bezobrazlukom koji su Zaev i njegova podjednako amoralna ekipa ispolјili u Makedoniji. Saopštenjem da nameravaju da u Republici Srpskoj ruše zakonite ustanove vlasti i “vaninstitucionalnim sredstvima,” oni su ne samo prešli Rubikon zakonite političke delatnosti nego su — ako je to moguće — u javnom diskursu otišli čak i korak dalјe od svojih makedonskih uzora. Ali kada je reč o “makedonskom scenariju,” da bi potezi protivničke strane bili razumlјivi, neophodno je pojasniti iz čega se taj scenario zapravo sastoji, a još važnije, iz čega se — ne sastoji.

Sled događaja koji su se odigrali u Makedoniji (nasuprot tvrdnji osvedočenog morona Dragana Mektića) nema nikakve prepoznatlјive veze sa “događanjem naroda,” ili bilo kakvom klasičnom varijantom dosadašnjih “obojenih revolucija.” Obrnuto, masovno učešće naroda u Makedoniji ogromnom većinom bilo je usmereno protiv, a ne za, rezultat koji je na kraju, perfidnošću i prevarom stranih imperijalista i domaćih kvislinga, bio nametnut. Dovođenje na vlast u Skoplјu makedonskog “Saveza za promene” dogodilo se ne usled, nego uprkos dugotrajnim i masovnim protestima naroda. Postignuto je ne zahvalјujući pritisku sa ulice, makar i privremeno zabludelih građana, nego aktiviranjem šeste kolone unutar ustanova sistema, koja je delovala uporedo sa brutalnom intervencijom zapadnih centara moći, uz primenu punog spektra sredstava ucene i zastrašivanja na nosioce vlasti.

Prevrat u Makedoniji bio je sve drugo osim “događanja naroda.” Vlast u Makedoniji nije osvojena, ona je kapitulirala. U tome zapravo i jeste pravo i relevantno značenje “makedonskog scenarija,” ne samo za Makedoniju i druge balkanske pašaluke, nego i za Republiku Srpsku.

Nakon dva bezuspešna pokušaja animiranja masa u Republici Srpskoj, zapadni mentori su izveli racionalan zaklјučak da će njihovi lokalni pioni morati da čekaju svu večnost da sistem sruše i prigrabe vlast ako bi to zavisilo od isfabrikovanih afera ili ulične pobune. Zato, dok je tokom protekle tri godine rukovodstvo Republike Srpske razmeštalo stolice na palubi Titanika, specijalne službe njihovih protivnika bile su produktivnije zaposlene, pozicionirajući svoju šestu kolonu, plaćene i ucenjene saradnike i krtice, po dubini sistema. Svrha skupštinskog teatra je da odvrati pažnju od tačaka gde će se klјučna pitanja stvarno rešavati. A to nije na ulici nego u koridorima sistema; ne u skupštinskoj sali, maloj ili velikoj, niti na bombastičnim konferencijama za štampu, nego u diskretnim kontaktima, daleko od očiju javnosti, ali otvorenih dosijea, sa onima o čijim se (za sada, čini se, samo političkim) glavama radi.

Ako ovaj, treći po redu, skoncentrisani napad na Republiku Srpsku bude uspeo, prevratnička družina neće biti unešena u ustanove vlasti na plećima naroda. Nјima će na drugi način, kao Zaevu, biti utaban put da budu ustoličeni; oni će ušetati na glavna vrata.

Potcenjivanje opasnosti koja se nadvija nad Republikom Srpskom i njenim narodom, frivolno izražavanje uverenja da će se “ipak sve dobro završiti” i potenciranje zabluda koje su ih dovele u ćor-sokak bilo bi najgora usluga koja bi im se u ovom preozbilјnom trenutku mogla učiniti.

 

Uputnice:

[1] Branislav Božić, “Dodikov američki san,” NIN, 28. septembar 2017. Takođe, S. Popadić, B. Knežević, “Dodikovi lјudi gase njegov požar,” Blic, 26. septembar 2017.

[2]  Dejan Šainović, “Kormakova i Dodik,” Nezavisne novine, 23/24. septembar 2017.

 

Stefan Karganović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Podjelite