Opasne propagandne tehnike

KAKO MEDIJI MANIPULIŠU SA NAMA

U svojim početcima, ova grana ‘informisanja’ i nije bila toliko negativna i manipulativna, već isključivo informativnog karaktera s neutralnim prizvukom. Danas je pak način promocije ulazaka u rat (radi regrutacije, podrške javnosti i financijskih lobija), lažnog oglašavanja ili lažne promocije nekog kontroverznog državnog poteza. Ako pogledamo taj istorijski presek, propaganda je drevna disciplina.

Prvi pouzdani dokazi o korištenju propagande zabeleženi su 515. godine p.n.e. kada se u Behistunskim zapisima, nastalim na području današnjeg Irana, klinastim pismom opisuju događanja koja su Darija I dovela na persijski tron. Kako objašnjava golemi natpis uklesan u stenu, Darije I je, kako tvrdi na velikom zidu, uz blagoslov boga Ahura Mazde ubio Gaumata koji je uzurpirao prestol te se instalirao za novog Persijskog kralja. Istoričari se i danas spore oko toga treba li mu verovati ili ne, međutim činjenica je da je u propagandnom smislu Darije uspeo. Arthashastra je prvi pravi istorijski zapis o veštini ratne propagande i kako je primeniti u praksi. Autor je Chanakya, a u praksi knjigu primenjuje njegov učenik Chandragupta Maurya koji je pomoću tih tehnika stvorio carstvo Maurije. Moramo navesti i porodicu Rotšild koja je još tokom Napoleonovog poraza na Waterloou u oba smera plasirala priču o porazu, te su iskoristili uzburkanu bankarsku scenu u tim trenucima radi uzimanja udela, kao i kasnije potpune kontrole nad valutama evropskih zemalja.

Dve knjige krajem XIX veka daju ključan otponac za sve kasnije studije manipulacije javnog mnjenja tehnikama propagande – Tardeova ‘Laws of Imitation’ (1890.) i Le Bonova ‘The Crowd: A Study of the Popular Mind’ (1897). U SAD-u pak jača propaganda usmerena za i protiv ropstva, nezavisnosti od britanske krune…, no na znatno nižom nivou. To se drastično menja ulaskom u XX vek i stvaranjem prvog supertima za propagandnu mašineriju. Propaganda je do danas itekako upotrebljavana, ponajviše od strane SAD-a i Velike Britanije. Korejski, vijetnamski, hladni rat, kao i današnji napadi nakon 11/9 uključuju razvijene propagandne alate. Nakon što je SAD objavio rat Iraku 1. maja 2003. bilo je potrebno uvesti i Veliku Britaniju u rat. Tako su kroz medije curili glasoviti ‘obaveštajni dosjei’, i to od 24. septembra 2002. do 3. februara 2003. Toni Bler ih je opravdao s ‘činjenicom’ da iza njih stoji JIC (‘Joint Intelligence Committee’), sama vrhuška britanske obaveštajne moći. Sačinjavaju ga voditelji triju britanskih obaveštajnih i sigurnosnih agencija, šef vojnih obavještajaca i predstavnici ministarstava. Od oka bismo rekli da je kompetencija nepobitna, no kada čujemo tri glavne tačke izveštaja odmah nam je jasno da se radi o velikoj prevari javnosti:

 

  1. Irak ima oružje za masovno uništenje
  2. Spremni su ga uporabiti protiv Zapada
  3. Priprema napada traje samo 45. minuta

 

Britanija je naravno ušla u rat, mediji su otkrili lažne podatke i plagijate, a ekipa u odboru proglašena je nevinom jer ne postoje dokazi da su namerno obmanjivali parlament. Alastair Campbell daje ostavku 29. augusta 2003. i niko ne odgovara zbog propagandnog spina, a čak nije niti sprovedena istraga ko zapravo ima korist od ovog lažiranja. Ovakve priče nisu nimalo čudnovate, naročito kada govorimo iz perspektive podneblja u kojem živimo. Veliki broj novinara bio je uključen u propagandni alat, a nešto slično vidimo i danas uz duboke podele medija, te jasne i manje jasne instrukcije s pozicija moći. Regionalni mediji su u vlasništvu lokalnih magnata ili stranih kompanija, a distributeri se nalaze pod čvrstim monopolom koji praktički dozira dostupnost informacija na široke mase čitatelja. Nacionalne televizije su takođe pod konstantnim udarom kritičara kako je reč o propagandnom elementu vladajućih struktura, slično kao što širom sveta medije kontrolira šačica ljudi – ponajviše Rupert Murdoch.

Kada pogledamo najpoznatije savremene propagandne mašinerije država poput Severne Koreje ili Kine, ponekad bude teško prosuditi po čemu su toliko nazadniji od Zapada. Ukoliko bismo išli i dublje te propagandu povezali s indoktrinacijom, onda bismo mogli zaključiti kako je najperfidniji oblik propagande obrazovni sistem. Uz tu stavku nužno je dodati televizijski program i dečje slikovnice, kao i spomenuti dečji marketing.

Kada je u pitanju definisanje samog opsega propagande, odličnu definiciju skovali su Garth Jowett i Victoria O’Donnell koji smatraju kako je reč o ‘namernom i sistematskom nastojanju ka oblikovanju percepcija, manipulisanju spoznaje i usmjeravanju ponašanja poradi ostvarivanja odgovora koji pospešuje željenu nameru propagandista’. Smatra se kako je za dobru propagandu nužan emotivni odabir, ne intelektualni – pa na taj način ostvaruje bliske poveznice s marketingom i odnosima s javnošću, koji zapravo i jesu jedan vid propagande usmeren ka proizvodima i percepciji o proizvođaču. Zato mnogi fenomen propagande danas nazivaju ‘političkim marketingom’ ili ‘ratnim odnosima s javnošću’. Etika vezana uz sve vrlo je na skliskom terenu – jedni smatraju da je propaganda društveno koristan rad jer usmerava neutralne nacije ka državno važnim interesima, dok drugi govore o širokoj manipulaciji od strane interesnih grupa koje države koriste isključivo kao ‘lutke na koncu’. Ako pogledamo manipulacijske tehnike propagande, nekako smo opredjeljeniji za ovu drugu opciju, a manipulacijske tehnike su sledeće:

 

■ Polaganje na autoritet – citiranje renomiranih osoba radi promocije neke

ideje

■ Polaganje na strah – podsećanje na strašne prijašnje režime i potraga za

podrškom

■ Polaganje na predrasude – stvaranje emotivne podloge i morala u

predlogu kojeg gurate

■ ‘Join The Club’ – tehnika uvođenja simpatizera u opciju u kojoj su svi ostali

i to tokom pobedničkog koloseka

■ Ekskluzivno društvo – prodaja ideologije da kupnjom nekog proizvoda

postajete isti kao velike zvezde

■ Repeticija laži – konstantno ponavljana obmana s vremenom postaje

‘mainstream’ istina

■ Crno-bela manipulacija – polariziranje neke teme u kojoj si ili ‘ZA’ ili

‘PROTIV’, bez mogućnosti trećeg mišljenja

■ Kondicioniranje – stvaranje veštačke regulacije nečijeg ponašanja

zavisno o situaciji

■ Kognitivna disonanca – manipulacija ljudskom potrebom za

konzistentnošću na način da određene obožavane figure prigrle

kontroverzne režime

■‘Narodski čovek’ – politička figura igra taktiku ‘jednoga od nas’ radi

manipulacije poverenja ljudi

■ Kult ličnosti – idealizovani pojedinac u masama

■ Barjaktarenje – opravdavanje neke akcije kao patriotskog čina

■ Tehnika ‘nogom u vrata’ – ‘poklanjanje’ nekog predmeta ili ideje kojeg

netom kasnije manipulator nastoji prodati

■ Tehnika ‘vrata u lice’ – perfidno stvaranje interesa kod kupca, na primjer:

povećavanje cene proizvoda pre sniženja

■ Demoniziranje – dehumanizacija neprijatelja

■ Selektivna istina – izbacivanje većeg dela istine uz određeni postotak

prećutkivanja

■ Neizjavljena pretpostavka – neizricanje željenog uz nameru suptilne

promocije istog kroz neeksplicitni govor

■ Vrline – lažna slika osobnosti o nekom kandidatu

■ Emotivno ‘bombardovanje’ – sva pažnja grupacije usmerena ka novom

članu, česta u kultovima i mrežnom marketingu

■ Euforija – organizovanje događaja radi podizanja morala

■ Diktatura – eksplicitno usmeravanje auditorija u željenom smeru,

na primer: ‘EU nema alternativu!’

izvor: www.conopljanews.net

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *